Пад Севиље

Историја се са нама увек понавља, и нажалост ми смо нација која не чита историју да би из ње имала користи, и на крају упадамо у исте грешке оних који су били пре нас. Они који се не сећају прошлости осуђени су да је понављају, и нажалост ми понављамо грешке прошлости и удружујемо се са нашим непријатељима да се међусобно уништимо.

Ово је прича о паду Севиље, што је понављајући пример пада осталих андалузијских градова, и нажалост, то је понављајући пример наше садашње стварности.

Пад Кордобе, највећег упоришта ислама у Андалузији 633. године по хиџри / 1236. године нове ере, био је почетак краја потпуног слома Андалузије. Људи у Севиљи су након пада Алмохада схватили да им је потребна спољна заштита након што нису успели да се ослоне на себе. Послали су своју оданост принцу Абу Закарији ел-Хафсију, принцу Хафсида у Тунису, који је заблистао након пада Алмохада. Међутим, људи које је хафсидски принц послао у Севиљу злостављали су народ и показивали корупцију, па су људи у Севиљи били приморани да их протерају и почели су да се ослањају на себе. Отказали су понижавајући уговор који је био закључен између њих и хришћанског краља Кастиље, Фердинанда III, и убили су Ибн ел-Џада, аутора пројекта поменутог уговора и присталице политике понижавања хришћана.
Ово је био наговештај почетка краја за Севиљу, али су изгубили спољну исламску подршку и, кршећи споразум, објавили су рат Кастиљи, за улазак у коју њихове околности нису биле зреле.
Година 644. по хиџри / 1246. нове ере обележила је почетак хришћанског покрета против Севиље. Крсташи су те године заузели гарнизон Севиље, уз помоћ Ибн ел-Ахмара, краља Гранаде, у складу са његовим споразумом са Фердинандом, којим је Фердинанд уступио Аргону и продао ел-Хаџар, тврђаву Џабир и земљу Франтире. Потврдио је своју послушност краљу Кастиље и обавезао се да ће му плаћати годишњи данак од 150.000 мараведија, шпанске валуте, и да ће му помагати у ратовима против муслиманских непријатеља!!!
Следеће године, 645. по хиџри / 1247. по новој ери, хришћанске војске су поново напредовале ка Севиљи и успеле да заузму десетине исламских градова захваљујући интервенцији Ибн ел-Ахмара. Севиља је била опседнута и окружена са свих страна хришћанским батаљонима, а батаљон који је предводио муслимански Ибн ел-Ахмар, сви су учествовали у расељавању њеног становништва и гушењу позива на ислам тамо. Можда је присуство исламског борбеног барјака који су опкољени муслимани могли да виде био најтежи ударац који су уплакане очи и срца храбрих Севиљана примиле!!
Часни народ Севиље је чврсто стајао око годину дана, одбијајући хришћанску опсаду коју је подржавао Ибн ел-Ахмар. Успели су да више пута нападну хришћане из заседе и више пута их победе.
Док су били под опсадом, покушали су да потраже помоћ од Марока, али безуспешно. У међувремену, помоћ је наставила да стиже хришћанима, све док нису успели да спрече да залихе стигну до муслимана опкољених у Севиљи. Залихе хране су понестале, а призрак глади је почео да се увлачи у исцрпљени град!!
И била је то Божја воља, и муслимани Севиље су напустили свој град према условима споразума 647. године по хиџри / 1248. године нове ере. Отишли су, бежећи у друге исламске шпанске градове који су убрзо пали!!

Из књиге „Незаборавне земље“ мајора Тамера Бадра