Резиме онога што је поменуто у поглављу о Печату пророка, а не о Печату Посланика

Резиме онога што сам поменуо у вези са неважењем чувеног правила: (Сваки посланик је пророк, али није сваки пророк посланик)

Пре свега, желео бих да нагласим да нисам желео да напишем књигу „Очекиване поруке“, и када сам је објавио, нисам желео да расправљам о томе шта је у њој. Желео сам само да је објавим. Нажалост, упадам у битке, дискусије и расправе у које нисам желео да улазим јер добро знам да ћу ући у изгубљену битку. На крају крајева, то није моја битка, већ битка долазећег посланика кога ће људи порицати и оптуживати за лудило јер ће им рећи да је посланик од Бога. Неће му веровати док не буде прекасно и након смрти милиона људи као резултат ширења бистрог дима. Другим речима, доказивање истинитости онога што је у мојој књизи неће се догодити све док се не догоди катастрофа и током ере долазећег посланика кога ће Свемогући Бог подржати јасним доказима.
Важно је да нисам желео да улазим у битке са учењацима Ал-Азхар Ал-Шарифа и да поновим оно што се догодило са мојим дедом шеиком Абдул Муталом Ал-Саидијем, али нажалост, увлачим се у ову битку. Међутим, трудићу се колико год је могуће да је избегнем и повучем се из ње јер то није моја битка, већ битка долазећег посланика.

Почињемо овде са јединим племенитим стихом који је описао нашег господара Мухамеда као Божјег Посланика и Печат Пророка, а не Печат Посланика: „Мухамед није отац ниједног од ваших људи, али јесте Божји Посланик и Печат Пророка.“ Кроз овај стих сви се слажемо да је наш господар Мухамед, мир и благослов на њему, Печат Пророка и да је исламски закон коначни закон до Судњег дана, тако да нема његове промене или укидања до Судњег дана. Међутим, неслагање између мене и вас је у томе што је наш господар Мухамед, мир и благослов на њему, такође Печат Посланика.
Да бисмо решили овај спор, морамо знати доказе муслиманских учењака да је наш учитељ Мухамед, мир и благослов над њим, печат Посланика, а не само печат Пророка како је поменуто у Курану и Сунету.
Ибн Кесир је успоставио чувено правило које је било широко распрострањено међу муслиманским учењацима, наиме: „Сваки посланик је пророк, али није сваки пророк посланик.“ Ово је било засновано на племенитом хадису: „Порука и пророчанство су дошли до краја, тако да после мене нема посланика ни пророка.“ Потврдио сам да овај хадис није мутаватир по значењу и формулацији, и да је један од преносилаца овог хадиса од стране учењака класификован као истинит, али је имао заблуде. Други су рекли да је то међу спорним хадисима, тако да није валидно прихватити његов хадис, и није достојно да из њега изводимо опасно веровање да је Пророк, мир и благослов над њим, печат посланика.
Долазимо овде да објаснимо доказе о неважењу чувеног правила које учењаци шире, а које је постало правило о коме се не може расправљати, јер поништавање овог правила значи поништавање веровања да је наш Учитељ Мухамед, мир и благослов над њим, Печат Посланика, као што ово правило каже: (Сваки Посланик је Посланик, али није сваки Посланик Посланик).
Да бих уштедео време онима који желе да резимирају и оповргну ово правило једним стихом из Часног Курана, подсећам вас на Божје речи у сури Ел-Хаџ: „И нисмо пре вас послали ниједног посланика ни пророка.“ Овај стих је јасан доказ да постоје само пророци и да постоје само посланици, и није услов да посланик буде пророк. Стога, није услов да Печат пророка буде истовремено и Печат посланика.
Овај резиме је намењен широј јавности или онима који нису заинтересовани за читање дугих књига или чланака, а за оне који нису разумели и размишљали о претходном стиху, и за учењаке који верују у Ибн Кесиров закон, требало би да прочитају оно што следи како би разумели неважење тог закона са неким од доказа које сам поменуо у својој књизи, али не свима. Ко год жели више доказа требало би да прочита моју књигу, посебно прво и друго поглавље.
Најважнија ствар која је укратко поменута у мојој књизи јесте да Свемогући Бог шаље само пророке попут Божјег пророка Адама и Идриса, који имају закон са собом, а Он такође шаље посланике само попут три посланика поменута у сури Јасин, који нису дошли са књигом или законом, а Свемогући Бог такође шаље посланике и пророке попут нашег господара Мусеја, мир над њим, и нашег господара Мухамеда, нека га Бог благослови и подари му мир.

У овом поглављу сам поменуо да је посланик неко ко је послат народу који је у супротности, а пророк неко ко је послат народу који је у слози.

Пророк је неко ко је примио откровење са новим законом или одлуком, или да допуни претходни закон или укине неке од његових одредби. Примери за то укључују Соломона и Давида, мир над њима. Они су били пророци који су владали по Тори, а Мојсијев закон није замењен током њиховог времена.
Аллах Свемогући је рекао: „Људи су били једна заједница, затим је Аллах послао пророке као доносиоце добрих вести и опомињаче, и с њима је објавио Књигу са истином да пресуди међу људима о ономе око чега су се разилазили.“ Овде је улога пророка да доносе добре вести и опомињу, а истовремено им се објављује закон, тј. како се молити и постити, шта је забрањено и други закони.
Што се тиче посланика, неки од њих имају задатак да вернике уче Књизи и мудрости и тумаче небеска писма, неки упозоравају на предстојеће муке, а неки комбинују оба задатка. Посланици не доносе нови закон.
Аллах Свемогући је рекао: {Господару наш, и пошаљи им посланика, између њих самих, који ће им казати Твоје ајете и подучавати их Књизи и мудрости и чистити их.} Овде је улога Посланика да подучава Књизи, и то је оно што сам поменуо у посебном поглављу у својој књизи, да постоји Посланик чија ће улога бити да тумачи двосмислене ајете Кур'ана и оне чија се тумачења разликују међу муслиманским учењацима, у складу са речима Аллаха Свемогућег: {Зар чекају ишта осим његовог тумачења? На Дан када дође његово тумачење.} [Куран 13:19], {Па, заиста, на Нама је његово објашњење.} [Куран 13:19] и {И сигурно ћете сазнати његове вести после извесног времена.}
Бог Свемогући је рекао: {Посланици добрих вести и упозорења, тако да људи неће имати приговора на Бога после посланика}. И Бог Свемогући је рекао: {И Ми никада не кажњавамо док не пошаљемо посланика}. Овде су посланици доносиоци добрих вести и упозоравачи, али њихова најважнија мисија је да упозоре пре него што се знак казне деси на овом свету, као што је била мисија Нуха, Салиха и Мусе, на пример.
Посланик Пророк је онај кога Бог бира за две ствари: да пренесе одређену поруку неверујућем или непажљивом народу, а друга ствар је да пренесе божански закон који ће они који верују у њега следити. Пример за то је наш господар Муса, мир над њим, који је био посланик нашег Господа, Свевишњег, фараону да пошаље децу Израелову са собом и њихов егзодус из Египта. Овде је наш господар Муса, мир над њим, био само посланик, а пророчанство још није дошло до њега. Затим је дошла друга фаза, представљена пророчанством. Свемогући, Свевишњи, обећао је Муси у одређено време и послао му Тору, која је закон деце Израелове. Овде га је наш Господ, Свевишњи, задужио за мисију да пренесе овај закон деци Израелове. Од тог времена, наш господар Муса, мир над њим, постао је пророк. Доказ за то су речи Свемогућег: „И поменути у Књизи Мусу. Заиста је он изабран, и он је био посланик и пророк.“ Приметите овде, драги читаоче, да је он прво био посланик када је отишао код фараона, а затим је постао пророк када је напустио Египат. Када му је Свемогући Бог открио Тору.
Исто тако, Господар посланика је послат од Бога са поруком и законом, поруком за невернике и законом за оне који су га следили из свих светова. Дакле, наш Господар (Мухамед) је био Посланик и Пророк.
Стих у Курану који најјасније објашњава разлику између пророка и посланика јесте оно што Свемогући Бог каже: „И [спомени] када је Бог узео завет од пророка: 'Оно што сам вам дао од Књиге и мудрости, па вам је дошао посланик који потврђује оно што је код вас, морате у њега веровати и подржавати га.'“ У овом стиху, посланик је дошао потврђујући и слеђећи књиге и законе које су пророци донели, и није донео нови закон осим у случају посланика или пророка, у ком случају би имао закон са собом.
У својој књизи сам детаљно поменуо да је пророк најчаснији положај и највиши степен поруке, јер пророк подразумева преношење новог закона, додавање претходном закону или брисање дела одредби претходног закона. Пример за то је Божји посланик, Исус, мир над њим, јер је веровао у Тору која је објављена Муси, мир над њим, и следио је, и није јој противречио осим у неколико ствари. Свемогући Бог је рекао: „И Ми смо следили, њиховим стопама, Исуса, сина Маријиног, потврђујући оно што је било пред њим од Торе. И дали смо му Јеванђеље, у коме је било упутство и светлост и потврђујући оно што је било пред њим од Торе и упутство и поука за праведнике.“ [Ел-Маида]. И Свемогући Бог је рекао: {И потврђујући оно што је дошло преда мном од Торе и да вам дозволим нешто од онога што вам је било забрањено} [Ел-Имран]. Дакле, пророк са собом доноси закон, док само посланик не доноси закон.
Овде долазимо до чувеног правила (да је сваки посланик посланик, али не и сваки посланик посланик), што је мишљење већине учењака. Ово правило није из стихова Часног Курана, нити из изрека Посланика (мир и благослов на њега), и није пренето ни од једног Посланиковог (мир и благослов на њега) сапутника или било ког од његових праведних следбеника, колико знамо. Ово правило такође захтева запечаћивање свих врста порука које Аллах, Свевишњи, шаље стварању, било да су од анђела, ветрова, облака итд. Наш господар Михаил је посланик задужен да усмерава кишу, а Анђео смрти је посланик задужен да узима душе људи. Постоје посланици од анђела који се називају Племенити Записници, чији је посао да чувају и бележе дела слугу, била она добра или лоша. Постоје многи други анђели посланици попут Мункара и Накира, који су задужени за искушење гроба. Ако претпоставимо да је наш господар Мухамед (мир и благослов над њим) истовремено Печат Пророка и Посланика, онда не постоји посланик од Алаха, Свевишњег, који би, на пример, узимао људске душе, и тако даље од посланика Алаха, Свевишњег.
Посланици Свемогућег Бога укључују неколико створења, као што је Свемогући Бог рекао: „И наведите им пример: пратиоце града, када су му дошли посланици (13) када смо им послали двојицу, али су их порицали, па смо их ојачали трећим, и они су рекли: 'Заиста смо вам посланици.'“ (14) Овде је Свемогући Бог послао три посланика међу људима, тако да они нису били пророци и нису дошли са законом, већ су били само посланици да пренесу одређену поруку свом народу. Постоје и други посланици који нису пророци, а Свемогући Бог их није поменуо у Својој Књизи, као што је Он, Узвишени, рекао: „И посланике смо вам раније поменули, и посланике које вам нисмо поменули.“
Свемогући Бог је рекао: „Бог бира посланике међу анђелима и међу људима.“ Овај стих садржи доказе о постојању посланика међу анђелима, баш као што постоје посланици међу људима.
И такође речи Свемогућег: „О друштво џина и људи, зар вам нису долазили посланици међу вама, учећи вам Моје ајете и упозоравајући вас на сусрет овог вашег Дана?“ Реч „између вас“ указује на слање посланика од џина баш као што су послати посланици међу људима.
Знајући да је избор за пророка ограничен само на људе, пророк никада не може бити анђео, већ само човек. Чак ни џини немају пророке, већ само посланике. То је зато што је Шеријат који Аллах, Свемогући, објављује човечанству и за човечанство и за џине. Стога, обојица морају веровати у њега. Стога ћете наћи џине или као вернике или као невернике. Њихове религије су исте као и људске; немају нове религије. Доказ за то је да су веровали у нашег Учитеља Мухамеда, мир и благослов над њим, и следили његову поруку након што су чули Куран. Стога је пророковање ствар специфична само за људе и јавља се само код једног од њих: онога коме Аллах, Свемогући, дарује Шеријат или ко долази да подржи Шеријат оних који су били пре њега. Ово је још један доказ да је пророковање најплеменитији и највиши ранг пророковања, а не обрнуто, како већина људи и учењака верује.
Веровање у валидност чувеног правила (да је сваки посланик посланик, али не и сваки посланик посланик) противречи ономе што је наведено у Курану и Сунету. То је наслеђено и нетачно правило. Ово правило је установљено само да би се доказало да је наш господар Мухамед Печат Посланика, а не Печат Пророка како је наведено у Курану и Сунету. Није дозвољено рећи да је ово правило специфично само за људе, јер Свемогући Бог није прецизирао реч Посланик само људима, већ ова реч укључује посланика од људи, као што је посланик од анђела и посланик од џина.
Наставак веровања у овај принцип довешће нас до порицања доласка посланика који ће нас упозорити на патњу дима. Сходно томе, већина људи ће га оптужити за лудило као резултат веровања у овај лажни принцип који противречи стиховима Часног Курана. Надамо се да ћете размислити о ономе што је наведено у овом чланку, а ко год жели више доказа треба да прочита моју књигу „Очекиване поруке“, за оне који желе да дођу до истине.

Напомена

Овај чланак је одговор на једноредни коментар неколико пријатеља када су ме питали шта сам рекао о (сваки посланик је пророк, али није сваки пророк посланик)? Да бих им одговорио у коментару, нећу моћи да сумирам цео овај чланак у једном коментару како бих им објаснио своје гледиште, и на крају наиђем на некога ко ме оптужује да избегавам одговор. Ово је одговор на тако кратак коментар. Требало ми је три сата да сумирам оно што је укључено у мали део моје књиге и стога добијам много упита, а мој одговор на њих је да је одговор на питање дугачак и тешко ми је да га сумирам.
Зато се надам да ћете ценити моје околности и да не желим да улазим у битку која није моја битка. Такође, не могу да сумирам књигу од 400 страница за сваког постављача питања, осим ако одговор није кратак и ако ја могу да одговорим на њега.