Одлучио сам да посветим своју следећу књигу, „Писма која чекају“, свом деди по мајци, шеику Абдул Муталу Ал-Саидију, за кога бих волео да је са мном у овом тренутку да ме подржи.
Шеик Абдел Мутал Ал-Саиди је водио многе битке као резултат својих ставова и напора и био је кажњен више пута, укључујући и 1937. годину када су се припадници Ал-Азхара побунили против шеика због његових ставова. Формиран је одбор да му се суди. Шеик Махмуд Шалтут, шеик Ал-Занкалони и други су предложили да напише меморандум у којем би објавио да повлачење неких од својих мишљења, а шеик Абдел Мутал се сложио. Судски одбор су чинили: шеик Мухамед Абдел Латиф Ал-Фахам, подсекретар Ал-Азхара; шеик Абдел Маџид Ал-Лабан, шеик Факултета Усул Ал-Дин; и шеик Мамун Ал-Шинави, шеик Факултета Шеријата. Судски одбор је закључио да ће шеик Абдел Мутал бити лишен унапређења на пет година и да ће бити премештен са наставе на Факултету за арапски језик на Општи одсек у Танти.
Шеик Ал-Саиди је одступио од консензуса Ал-Азхара по питању убијања отпадника, рекавши: „Не могу се сложити са тим крутим Ал-Азхаритима, јер ћу на Ал-Азхар донети оно што му они доносе својом крутошћу.“ Упркос нападима шеика Ал-Азхара, предвођених шеиком Исом Мануном, Ал-Саиди је остао непоколебљив у истицању важности верске слободе за све. Абдел Мутал Ал-Саиди је веровао да смртна казна за отпадника треба да се изриче само убилачком отпаднику или ономе ко приморава муслимане да напусте своју религију. Борба овде је у одбрану слободе. Што се тиче мирног отпадника, за њега нема казне на овом свету, јер је верска слобода повезана са светском казном. Ако постоји светска казна за веровање, онда нема верске слободе и обрнуто. Његова подршка за ово био је свети курански стих: „Нема присиле у религији.“
Мој деда, шеик Абдул Мутал Ал-Саиди, суочио се са многим проблемима због својих верских ставова и стога је био најпогоднија особа којој сам посветио своју књигу „Очекивана писма“.